Church of the Nativity of the Blessed Virgin

Поред старог храма налази се и нова црква чија је градња почела 1889. године а завршена 1913. године када је и освећена. Са порастом броја становништва у селу, првобитни храм био је премален да прими све вернике па се, самим тим, јавила потреба и за изградњом новог, већег храма.

Био је то тежак период, након устанка 1878. године, али је народ имао и вере и воље, снаге да изгради нову цркву. Пре четири године прослављена је стогодишњица освећења.

– Нова црква посвећена је празнику Рођења пресвете Богородице. За њу се казује да колико има камена у зидовима – толико камена носи и у темељима. Цркву су градили Италијани, а камен је локални, са овог поднебља. У години освећења цркве подигнута су и звона али, нажалост, већ следеће године дошао је Први светски рат, овде су били Аустроугари који су звона скинули и претопили их у муницију за рат. Црква је једно време била без звона, све до 1932. године и доласка Момчила Ђујића новог пароха стрмичког. Својим доласком наручио је и нова звона у ливници Паје Јовановића, у Новом Саду. Та звона и данас се налазе на преслици храма, већа од оних која су била пре – прича отац Саво.

За Момчила Ђујића може се рећи да је био и један од најзнаменитијих стрмичких свештеника икада. У Стрмици је службовао једну деценију, све до 1942. године. Поред њега, Карактеристично за Стрмицу је и то што је баш ту боравио и краљ Петар, односно Петар Мркоњић како се тада називао.

– Када је букнуо устанак у Херцеговини, „Невесињска пушка 1875. године“ проширио се на територију Босне, али и на територију Далмације, односно тромеђе и ту се одиграла Црнопоточка буна када је народ устао да се ослободи вековнога турског јарма и зулума. Издајом Аустрије, Аустроугарске, буна је угушена после три године 1878. године. У тој буни је учествовао и краљ Петар Први Карађорђевић под псеудонимом Петар Мркоњић. За то време, боравио је овде у Стрмици, у кући попа Николе Плавшића. После тога отишао је у Србију одакле је, на различите начине помагао народу у борби против Турака, објашњава отац Саво.

На православном гробљу у Стрмици сахрањени су земни остаци двојице свештеника, Лазара Скакића из Пећи код Грахова који је овде пребегао од Турака, и Луке Колунџића из Буковице. Лука је рођен 1884. године, а умро јако млад, са двадесет и четири године. Иако је у Стрмици врло кратко службовао, народ га је јако заволео и њиховом жељом, односно вољом народа сахрањен је поред стрмичког храма.По речима потомака, након његове смрти родбина је дошла по тело како би га сахранили у родном крају, али Стрмичани то нису дозволили и сахрањен је иза Стрмичког храма.

Поред два храма, у црквеној порти налази се и велики парохијиски дом, који су Стрмичани кроз своја удружења у дијаспори успели обновити и довести у функцију.

Црква Светог Јована Крститеља у Стрмици налази се и у регистру заштићених културних добара Републике Хрватске. По речима оца Саве, у скоријој будућности очекује се и њена обнова како би Стрмичани, па и сви верни из околних крајева овде поново могли доћи на литургију, макар о већим верским празницима. Литургијски живот, јака вера и опстанак у најтежим, па и овим временима, трачак су наде за неким бољим, народом бројнијим, временима у Стрмици.

Sijelo Tromeđe.